Хрватска

Рифка Алтарац Вострел

Сарајево

1925.

Ово су моји бака и дека — Беља и Аврам Алтарац. Деда је био лимар и имао је радњицу на Башчаршији. Био је то типичан занатски дућан у којем је он, као мајстор, радио са металом и калајем. Бака је била домаћица и бринула је о њихово шесторо деце, од које је једно било – мој отац.

Сарајево

1920-их

Мој отац Леон Алтарац и моја мајка Роса, рођена Атијас. Били смо 100% Сефарди, али нисам научила ладино сасвим добро. Код куће смо разговарали на хрватском, а када би наши родитељи желели да сакрију нешто од нас, причали би на ладину — тако сам научила понешто, како бих разумела о чему говоре. Одрасли смо у Сплиту, где је мој отац бринуо о синагоги.

Избеглички камп Тутурано, Италија

1944.

Ова фотографија је настала у Италији и на њој је моја породица. Напустили смо Сплит 1943. године, када су у њега ушли Немци. Међутим, била сам раздвојена од своје породице. Имала сам само 14 година и морала сам да се старам сама о себи. Покушала сам да се прикључим партизанима са жељом да се борим, али нису прихватали децу. Добила сам могућност да се евакуишем на Брач, а затим у Бари. Пријатељи су знали да су ми родитељи у близини и ова фотографија је забележила тренутак среће када су ме пронашли. Након тога су нас пребацили у Ел Шат у Египту, где смо чекали заједно са осталим људима из Далмације да се рат заврши.

Загреб

1960.

Мој отац Леон Алтарац био је један од ретхих који су служили у синагоги у Хрватској након рата. Службе је обављао у Загребу. Радио је у јеврејској општини, а ја сам радила са младима. Касније сам се удала за Едварда Вострела, дипломату.

Елвира Кон

Дубровник

1935.

Овде носим традиционалну одећу какву су носиле Дубровчанке. Рођена сам у Ријеци 1914. године, потом смо се преселили у Винковце, где сам одрасла и похађала школу. Волела сам фотографију и радила сам за породицу Ерцеговић у Дубровнику. Нисам могла ни да претпоставим када сам започињала рад код њих да ће породица Ерцеговић спасити многе Јевреје током рата.

У партизанима

1942.

Када су партизани стигли на острво Раб 1943, након што су се Италијани повукли, рекла сам им да сам професионални фотограф и да имам фото-апарат. Позвали су ме да се придружим одељењу за извештавање. Примили су и моју мајку која је радила у кухињи и апотеци. Од септембра 1943. до маја 1945. године све време смо се кретали.

Загреб

1945.

Ми партизани стигли смо у Загреб 9. маја 1945. године. Људи су нас дочекали на улицама, аплаудирали су, махали заставама. Сви су знали да је рату дошао крај, да су усташе и Немци побегли. Одлучили смо да ноћимо у Павелићевом уреду као доказ да смо победили. Спавала сам на столу, са војничким шињелом испод себе и пушком поред.

Загреб

1998.

Ово сам ја са десне стране. Радила сам као фотограф после рата све до своје 70. године. Нисам се удавала, али сам остала заљубљена у фотографију и посвећена послу. Била сам изузетно поносна када је Хрватски историјски музеј прихватио да узме и сачува моје фотографије.

Рифка и Елвира – Одрастање за време рата

Била је 1941. година. Двадесетогодишња Елвира Кон радила је у фотографској радњи у Дубровнику. Северније, на хрватској обали Јадранског мора, у лучком граду Сплиту, четрнаестогодишња Рифка Алтарац још увек је ишла у школу и прикључила се омладинској ционистичкој групи. Убрзо су Немци заједно са савезницима окупирали Југославију и наредне две године приморски градови били су под влашћу Италијана. Међутим, када су се Италијани повукли након капитулације у септембру 1943. године, Немци су похитали ка Дубровнику и Сплиту — и Елвира и Рифка су знале да је дошло време за борбу. Или страдање. Ово је њихова прича.