Македонија

Бено Русо и Роза Камхи

Битољ

1938

Роза Камxи: Када смо били тинејџери, покренyли смо клуб Xашомер Xатзаир [Млади стражари], левичарска ционистичка омладинска организација. Срели смо се сваки дан и Xашомер је био све о преласкy у Палестину и покретању праве јеврејске државе. Први пyт када сам отишла на воз, отишли смо y један од Хашомер-овиx извиђачкиx кампова. Стотине јеврејске деце из целе Југославије сy дошле.

Негде са партизанима

1942.

Бено Русо: Ја, са десне стране, са другарима – Виктором и Нисимом. Регрутоовали су ме у војску пред саму 1941. годину, онда је почео рат и Немци су нас прегазили. Наша јединица се предала у Сарајеву, па потом вратила у Битољ. Међу првима сам се прикључио Комунистичкој партији, затим и партизанима. По завршетку рата добио сам чин генерала.

Скопље

1945.

Бено Русо: Прикључио сам се Хашомеру из два разлога: Пепо Камхи је био на челу покрета и био ми је идол, а много ми се свиђала једна девојка  његова сестра. Рат је прекинуо наше забављање, које је трајало укупно 10 година, али смо се договорили да ћемо се венчати кад се рат оконча. И јесмо — 1946. године.

Скопље

1946.

Роза Камхи: Венчали смо се 1946. године. Изашли смо са посла и на путу до матичара нашли смо два сведока. Дарио, Бенов брат, оженио се истог дана. Након венчања, заједно смо отишли на ручак, а потом се вратили на посао. То је било све од церемоније. Нисмо имали никог другог с ким бисмо поделили радост.

Бено Русо и Роза Камхи: Године чине своје

Бено и Роза су се заљубили једно у друго тридесетих година 20. века и венчали се 1946. У међувремену, већина македонских Јевреја — преко 7.400 — депортовано је у Треблинку. Нико се из логора није вратио. Бено и Роза, заједно са још неколико другара тинејџера, прикључили су се партизанима, зграбили пушке у руке и борили се. Када се рат завршио 1945. године, Бено је имао 24 године. Носио је чин генерала. Ова нас прича води све до 2011. године — преко смрти Тита, распада Југославије и отварања највећег музеја посвећеног Холокаусту у јужној Европи. Филм о Бену и Рози је одличан материјал за наставу о јеврејској историји, Холокаусту, као и савременој историји.

Бено Русо и Роза Камхи дали су интервјуе за Центропу 2005. године, а интервјуисала их је Рејчел Чанин. Меморијални центар Холокауста Јевреја Македоније ауторизовао је филм заснован на њиховој животној причи и приказује га у оквиру нове музејске поставке. Аутори филма су Стојан Вујчић и Апостол Тнковски из Македоније, а два изванредна македонска глумца говоре делове интервјуа Бена и Розе.

Аврам Садикарио

Софија

1942.

Слева надесно: Исак Леви, Салво Леви, ја и Асео (заборавио сам му име). Сви смо били из Битоља, а студирали смо медицину у Софији, што нас је спасило. Примећујете да је Асео сасвим сед? Био је у бугарском затвору и требало је да буде депортован. На крају није, али му је коса поседела за само две недеље.

Софија

1943.

Моја лична карта са Универзитета у Софији. Напустио сам Битољ пре депортација 1943. године. Студирао сам медицину у Софији, потом су ме депортовали заједно са осталим Јеврејима. Успео сам да побегнем и притекнем у помоћ око ослобођења Бугарске, у септембру 1944. Завршио сам медицину у Софији, а затим сам још годину дана провео на студијама у Паризу. Но, пре тога сам се вратио у Битољ како бих се оженио Џамилом.

Битољ

1943.

Јосиф и Вида Садикарио. Ово су једине две фотографије мојих родитеља које имам. Били су пребачени из Битоља у Скопље, као и хиљаде других Јевреја, затворени у фабрику дувана, а марта 1943. депортовани директно у Треблинку. Ниједан од 7.400 Јевреја није се оданде вратио.

Скопље

2005.

Моја супруга Џамила Колономос и ја. Провели смо читав живот седећи овде у разговорима и присећањима. Пензионисао сам се као лекар 1984. године, али сам наставио да пружам медицинску помоћ онима којима је била потребна. Док су нам деца била мала, с њима смо разговарали на ладину, али током школовања умногоме су заборавили овај језик. Сада знају ладино као да им није матерњи језик.