Бено Русо и Роза Камхи
Битољ
1938.
Роза Камхи: Као тинејџери, основали смо клуб Хашомер Хацаир [Младу гарду], левичарску ционистичку омладинску организацију. Састајали смо се сваки дан и главни циљ је био пресељење у Палестину и формирање праве јеврејске државе. Први пут сам путовала возом кад смо ишли на Хашомер извиђачки камп. Дошло је на стотине деце из целе Југославије.
Негде са партизанима
1942.
Бено Русо: Ја, са десне стране, са другарима – Виктором и Нисимом. Регрутоовали су ме у војску пред саму 1941. годину, онда је почео рат и Немци су нас прегазили. Наша јединица се предала у Сарајеву, па потом вратила у Битољ. Међу првима сам се прикључио Комунистичкој партији, затим и партизанима. По завршетку рата добио сам чин генерала.
Скопље
1945.
Бено Русо: Прикључио сам се Хашомеру из два разлога: Пепо Камхи је био на челу покрета и био ми је идол, а много ми се свиђала једна девојка — његова сестра. Рат је прекинуо наше забављање, које је трајало укупно 10 година, али смо се договорили да ћемо се венчати кад се рат оконча. И јесмо — 1946. године.
Скопље
1946.
Роза Камхи: Венчали смо се 1946. године. Изашли смо са посла и на путу до матичара нашли смо два сведока. Дарио, Бенов брат, оженио се истог дана. Након венчања, заједно смо отишли на ручак, а потом се вратили на посао. То је било све од церемоније. Нисмо имали никог другог с ким бисмо поделили радост.
Бено Русо и Роза Камхи: Године чине своје
Бено и Роза су се заљубили једно у друго тридесетих година 20. века и венчали се 1946. У међувремену, већина македонских Јевреја — преко 7.400 — депортована је у Треблинку. Нико се из логора није вратио. Бено и Роза, заједно са још неколико другара тинејџера, прикључили су се партизанима, зграбили пушке у руке и борили се. Када се рат завршио 1945. године, Бено је имао 24 године. Носио је чин генерала. Ова нас прича води све до 2011. године — преко смрти Тита, распада Југославије и отварања највећег музеја посвећеног Холокаусту у јужној Европи. Филм о Бену и Рози је одличан материјал за наставу о јеврејској историји, Холокаусту, као и савременој историји.
Бено Русо и Роза Камхи дали су интервјуе за Центропу 2005. године, а интервјуисала их је Рејчел Чанин. Меморијални центар Холокауста Јевреја Македоније ауторизовао је филм заснован на њиховој животној причи и приказује га у оквиру нове музејске поставке. Аутори филма су Стојан Вујчић и Апостол Тнковски из Македоније, а два изванредна македонска глумца говоре делове интервјуа Бена и Розе.
Аврам Садикарио
Софија
1942.
Слева надесно: Исак Леви, Салво Леви, ја и Асео (заборавио сам му име). Сви смо били из Битоља, а студирали смо медицину у Софији, што нас је спасило. Примећујете да је Асео сасвим сед? Био је у бугарском затвору и требало је да буде депортован. На крају није, али му је коса поседела за само две недеље.
Софија
1943.
Моја лична карта са Универзитета у Софији. Напустио сам Битољ пре депортација 1943. године. Студирао сам медицину у Софији, потом су ме депортовали заједно са осталим Јеврејима. Успео сам да побегнем и притекнем у помоћ око ослобођења Бугарске, у септембру 1944. Завршио сам медицину у Софији, а затим сам још годину дана провео на студијама у Паризу. Но, пре тога сам се вратио у Битољ како бих се оженио Џамилом.
Битољ
1943.
Јосиф и Вида Садикарио. Ово су једине две фотографије мојих родитеља које имам. Били су пребачени из Битоља у Скопље, као и хиљаде других Јевреја, затворени у фабрику дувана, а марта 1943. депортовани директно у Треблинку. Ниједан од 7.400 Јевреја није се вратио оданде.
Скопље
2005.
Моја супруга Џамила Колономос и ја. Провели смо читав живот седећи овде у разговорима и присећањима. Пензионисао сам се као лекар 1984. године, али сам наставио да пружам медицинску помоћ онима којима је била потребна. Док су нам деца била мала, с њима смо разговарали на ладину, али током школовања умногоме су заборавили овај језик. Сада не знају ладино као да им је матерњи језик.
Истражите више о нашим сефардским причама...
