Филмови

El Otro Camino: 1492.

Исте седмице када је Колумбо кренуо на запад 1492. године, преостали Јевреји били су протерани из Шпаније. Без обзира што су ту живели хиљадама година, верска нетолеранција их је отерала. Куда су отишли? Ко их је прихватио?

Одговор ће вас изненадити! Док је већина избегла у Португал (накратко), Атнверп и Амстердам, а потом по Западу, већина ових шпанских Јевреја, односно Сефарда, населила се на територијама које су биле под отоманским султанима. Око 180.000 живело је на Балкану, заједно са својим комшијама хришћанима и муслиманима. Тако је то било до 1941. и 1942. године када су Немци окупирали овај регион и —  заједно са колаборационистима — већину убили. На 500. годишњицу од протеривања 1992. године, један од последњих сефардских Јевреја, у ратом разореном Сарајеву, рекао је: „Сећамо се шта нам је нетолеранција учинила. Знамо шта мржња значи. То није наш начин. Ми следимо другачије стазе.“

Бено Русо и Роза Камхи: Године чине своје

Бено и Роза су се заљубили једно у друго тридесетих година 20. века и венчали се 1946. У међувремену, већина македонских Јевреја — преко 7.400 — депортовано је у Треблинку. Нико се из логора није вратио. Бено и Роза, заједно са још неколико другара тинејџера, прикључили су се партизанима, зграбили пушке у руке и борили се. Када се рат завршио 1945. године, Бено је имао 24 године. Носио је чин генерала. Ова нас прича води све до 2011. године — преко смрти Тита, распада Југославије и отварања највећег музеја посвећеног Холокаусту у јужној Европи. Филм о Бену и Рози је одличан материјал за наставу о јеврејској историји, Холокаусту, као и савременој историји.

Бено Русо и Роза Камхи дали су интервјуе за Центропу 2005. године, а интервјуисала их је Рејчел Чанин. Меморијални центар Холокауста Јевреја Македоније ауторизовао је филм заснован на њиховој животној причи и приказује га у оквиру нове музејске поставке. Аутори филма су Стојан Вујчић и Апостол Тнковски из Македоније, а два изванредна македонска глумца говоре делове интервјуа Бена и Розе.

Хана Гашић: Мој шпанско-босански живот

Прича о Хани Гашић-Монтиљо, чија је породица живела у делу Сарајева насељеном махом муслиманским становништвом и коју је спасао Хрват за време Холокауста. Након рата, Хана се удала за Србина и преселила у Београд. У овом Центропином филму преплићу се Ханина животна прича и прича о легендарној сарајевској Хагади.

Матилда Калеф – Три обећања

Породица Калеф била је једна од три најстаријих београдских породица. чији се трагови могу пратити преко 300 година. Све док нацисти нису ушли у Србију 1941. године…

Док су њихови рођаци стрељани или убијани у душегупки, Дона Бат Калеф је са своје две кћерке, Бредом и Матилдом, отишла до католичке цркве на Бановом брду. „Можете ли да нас заштитите?“, упитала је свештеника. Отац Андреј Тумпеј спасао је Дону и њене две кћерке, а овај филм прича управо говори о томе.

Рифка и Елвира – Одрастање за време рата

Била је 1941. година. Двадесетогодишња Елвира Кон радила је у фотографској радњи у Дубровнику. Северније, на хрватској обали Јадранског мора, у лучком граду Сплиту, четрнаестогодишња Рифка Алтарац још увек је ишла у школу и прикључила се омладинској ционистичкој групи. Убрзо су Немци заједно са савезницима окупирали Југославију и наредне две године приморски градови били су под влашћу Италијана. Међутим, када су се Италијани повукли након капитулације у септембру 1943. године, Немци су похитали ка Дубровнику и Сплиту — и Елвира и Рифка су знале да је дошло време за борбу. Или страдање. Ово је њихова прича.