Босна

Хана Монтиљо Гашић

Сарајево

 

Сарајево

1917.

Породица Монтиљо, породица мога оца. Мој деда је био трговац текстилом и умро је 1941. Бака је преживела рат скривајући се. Потом се иселила у Израел, где је провела остатак живота. Осморо од једанаесторо њене деце убијено је током рата.

Сарајево

1930-их

Моја мајка Флора Коен, пре удаје. Била је писмена, за разлику од већине жена у нашем претежно муслиманском крају. Када би нека од жена требало да нешто прочита или напише, обратила би се мојој мајци за помоћ. моје мама је искрено волела своје суседе. И они су њу волели. Сигурна сам да су нас због тога заштитили.

Шибеник

1930-их

Мој отац Менахем Монтиљо сок је служио у Југословенској краљевској војсци, мада је по занимању био кројач. Веома друштвен, волео је са пријатељима да једе, пије и пева песме на ладину. Моја мајка га је упозоравала да не претерује. Претпостављам да јој је пошло за руком – после рата, отац се посветио јеврејској заједници.

Сарајево

1930-их

Моји родитељи са пријатељима крај Миљацке. Четврта са леве стране је моја мајка, а мој отац је са њене леве стране. Упознали су се у Јеврејској општини и годинама су се забављали све док се нису венчали 1939.

Sarajevo

1930s

During the war, my father’s Croatian boss, Gavro Perkusic [in the center], saved both my father and us. When a raid was planned to round up Jews and Serbs he hid my father in his tailor shop. Several times my mother, brother, and I were taken to detention centers but he got us released. After the war, Mr. Perkusic was awarded by Yad Vashem as a Righteous Among the Nations for saving our lives. But our Muslim neighbors also protected us.

Сарајево

1981.

Сахрана мога оца. Тата је током живота више пута награђиван за своје друштвено ангажовање. Био је један од ретких који су након рата редовно били укључени у верске догађаје. Сваког петка ишао је на службу. Мало их је таквих било. Стотине људи је дошло да му ода почаст. Моја мајка умрла је шест месеци касније.

Хана Гашић: Мој шпанско-босански живот

Прича о Хани Гашић-Монтиљо, чија је породица живела у делу Сарајева насељеном махом муслиманским становништвом и коју је спасио Хрват за време Холокауста. Након рата, Хана се удала за Србина и преселила у Београд. У овом Центропином филму преплићу се Ханина животна прича и прича о легендарној сарајевској Хагади.

Рахаела Албахари Перишић

Бањалука

 

Сански Мост

1928.

Моје сестре и ја у средини. Током наших школских дана било је пријатних и непријатних тренутака, јер смо једине биле Јеврејке. Понекад би нас деца назвала ћивутима, што је погрдан назив за Јевреје изведен из турског језика, а значи ђаволи. Пожалиле бисмо се родитељима, а они би нам говорили да треба да будемо скромне и да се не издвајамо.

Бањалука

1938.

Моја ционистичка омладинска задруга у Бањалуци. ја сам у средини. Учили смо хебрејски, јеврејску историју, јеврејске песме и игре. Плесали смо и организовали пикнике. Када бисмо шетали градом, сви су знали да смо Јевреји зато што нам је одећа била чиста, не и скупоцена, али уредна и увек смо се лепо понашали.

Бањалука

1939.

Ова моја фотографија направљена је док сам била средњошколка. Директор је покушао да ме избаци зато што сам Јеврејка. Тек касније сам сазнала да су ми наставници притекли у помоћ. Они су тврдили да, ако већ неко мора да буде избачен из школе, то треба да буде млађи ученик који би имао времена да се пребаци на заната не неко ко је већ пред матуром. Захваљујући њима, остала сам у школи.

Турбе

1944.

Мој брат Морик и ја у близини Травника1944. године. Када је почео рат, усташе су моју породицу одвеле у камп у Босанском Петровцу. Живела сам са тетком, а усташе су од ње захтевале да ме преда. Побегла сам и придружила сам се партизанима. Моја породица је требало да буде пребачена у концентрациони логор Јасеновац, што би их сигурно одвело у смрт, али су побегли и преживели.

Сарајево

1956.

Ово је фотографија нашег сина Предрага направљена у кући мојих родитеља. Наш син је имао само четири године и први пут је упалио свеће за Хануку – био је тако узбуђен! Иако смо мој муж, Србин, и ја атеисти и не придржавамо се верских обичаја, желели смо да наша деца буду упозната са јеврејском традицијом, па су јеврејске празнике славили са мојим родитељима.